Danilo Kiš

[behar]

Danilo Kiš, Pariz, februar 1989.



IZVOD IZ KNJIGE ROĐENIH
(kratka autobiografija)

Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.

Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna „amazonka“, koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom.

U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. „Uznemirujuća različitost“, ono što Frojd naziva Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.

Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.

Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani „izmišljotina“ i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema „pustim izmišljotinama“ prisutna je latentno i u meni.

Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove portretne statue - ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim maturu.

Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali „Paganini“, ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.

U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.

Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost.

Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.

Umro je u Parizu 15. oktobra 1989.

KNJIGE
/hronologija prvih izdanja

1. Mansarda: satirična poema [1962] (roman)
   
2. Psalam 44 [1962] (roman)
   
3. Bašta, pepeo [1965] (roman)
   
4. Rani jadi: za decu i osetljive [1970] (pripovetke)
   
5. Peščanik [1972] (roman)
   
6. Po-etika [1972] (eseji)
   
7. Po-etika, knjiga druga [1974] (intervjui)
   
8. Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti [1976] (pripovetke)
   
9. Čas anatomije [1978] (polemička knjiga)
   
10. Noć i magla [1983] (drame)
    
11. Homo poeticus [1983] (eseji i intervjui)
    
12. Enciklopedija mrtvih [1983] (pripovetke)
    
13. Gorki talog iskustva [1990] (intervjui)
    
14. Život, literatura [1990] (intervjui i eseji)
    
15. Pesme i prepevi [1992] (pesme i prepevi)
    
16. Lauta i ožiljci [1994] (pripovetke)
    
17. Skladište [1995] (tekstovi iz ostavštine)
    
18. Pesme, Elektra [1995] (pesme; adaptacija drame)
    
19. Varia [1995] (eseji, članci, pripovetke)
    
20. Iz prepiske [2005] (pisma)
    

izvor:www.kis.org.yu

[behar]

jedna Kiševa priča

Eolska harfa

Harfa je instrument koji više od bilo kojeg drugog instrumenta sjedinjuje
u sebi srednjovekovnu formulu lepog (perfectio prima) i svrsishodnog
(perfectio secunda); da bude dakle lepa na oko, što će reći napravljena po
pravilima formalne harmonije; ali, iznad svega, da bude prilagođena svojoj
osnovnoj svrsi: da daje prijatan zvuk.
U svojoj devetoj godini imao sam harfu. Ona se sastojala od električne
drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na
rasparen komplet za čaj. (Jedan sam izolator okrnjio praćkom, pre nego što
sam otkrio, u okviru mog eolskog instrumenta, muzičku funkciju tog kompleta
od kineskog porcelana.)
Kako je ovim opisan sistem za štimovanje, mogu preći na ostale delove.
Da bi se, dakle, dobila eolska harfa, potrebno je još (pored pomenutih
porcelanskih dugmadi za štimovanje žica) imati najmanje dve električne
bandere od običnog nakatranisanog jelovog stabla. Idealna razdaljina između stabala iznosi pedeset metara. Bandera treba da bude dugo izložena (od 5 do
10 godina najmanje) naizmeničnom uticaju kiša, mraza i sunčane žege, tako
da se, pod naglim promenama temperature (izmenu + 36°C i – 22°C) drvo
raspukne, uzduž. A raspuknuće se, kao žalosno srce, kad shvati da je
konačno i neopozivo prestalo biti stablo, drvo, zelen bor, i da je, konačno i
neopozivo, postalo električna bandera.
Tada, kad ranjeno, napuklo stablo shvati da je zauvek tu ukopano do
kolena i iznad kolena, i da mu, dakle, nema bekstva, tada mu ne ostaje ništa
drugo nego da gleda u daljinu, ka šumama koje mu mašu glavom.
I da shvati da su mu najbliži prijatelji, prijatelji i drugovi, ona druga dva
stabla na nekih pedeset metara od njega, levo i desno; isto tako ojađena i
ukopana do kolena u crnu zemlju.
Kada se, dakle, bandere spoje žicama i namesti im se na glavu, umesto
zelenih grana, taj kineski komplet za čaj (šest pari prevrnutih šolja iz kojih
neće moći piti ni ptice), tada će propevati, tada će početi da sviraju u svoje
žice. Treba samo nasloniti uvo na banderu; no to nije više nikakva bandera, to
je sad harfa.
Neki neiskusni čitaoci (koji nikad nisu naslanjali uvo na drvenu električnu
banderu) pomisliće da je tu sad potreban vetar.
Ne. Idealno vreme za takvu harfu je vreli julski dan, kanikule, kada jara
treperi u vazduhu a "baba tera kozliće"; kad je stablo suvo i zvonko kao da je
šuplje. Umalo ne zaboravih: idealno mesto za postavljanje takve harfe jeste uz
obronke nekog prastarog druma. Ova o kojoj pričam bila je postavljena uz
Poštanski put, izgrađen još u doba kada su Panoniju naseljavali Rimljani.
Zahvaljujući toj činjenici, stub harfe, poput antene, hvata zvuke i iz davnina;
melodije dopiru iz prošlosti i iz budućnosti. Jedan komplet žica hvata celu oktavu u molskoj skali, i, preko dominante, lako prelazi u dur.
Toliko o samom instrumentu.
Sad se samo treba osvrnuti da se uverite da nema nikog na Carskom
drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu. Ukoliko nailaze kola natovarena senom, lucerkom ili žitom, hitro se sakriti u odvodni kanal ispod
druma i sačekati da kola prođu. Jasno vam je: tu je potrebna samoća. A i šta će vam to da pričaju o vama da ste ludi kao vaš otac i da se pitaju što li to naslanjate glavu na električnu banderu. Neko će još pomisliti da ste toliko blesavi da verujete da se u suvoj, napukloj električnoj banderi roje pčele, pa ste se polakomili na med; neko će možda reći da osluškujete dolazak savezničkih aviona i da o tome izveštavate nekog; a neki mogu ići u svojim fantazijama tako daleko da će pomisliti kako primate neke tajanstvene poruke iz etera.
Zato je (između ostalog) najbolje proveriti da nema nikog na Carskom
drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu.
Priznajem, kada bi neko neupućen u muziku naslonio uvo na banderu,
zaista bi pomislio da čuje daleko brujanje aviona i odmah bi pobegao s druma
i sakrio se u jarak; ili bi potrčao glavom bez obzira da obavesti selo da nailazi
eskadrila bombardera. No to je samo prvi (pogrešan) utisak; to je samo
pratnja, basovi, u kojoj sluh dečaka prepoznaje zvuk vremena; jer iz dubine
vremena i istorije dopiru zvuci kao sa kvazara, dalekih zvezda. (Miris
istopljene smole tu je samo nadražaj, kao kad se u hramu pale mirišljave
trave, sandalovo drvo ili tamjan.) Evo, dok drži sklopljene oči, evo šta mu peva harfa na uvo: da će uskoro prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara; da se njegov otac neće nikad vratiti; da će napustiti udžericu sa nabijenom zemljom umesto poda; da će dospeti najzad u Crnu Goru kod dede; da će imati nove knjige; da će imati 1500 olovaka, 200 naliv-pera, 5000 knjiga; da će mu majka uskoro umreti; da će sresti devojku koju će večno voleti; da će putovati; da će videti mora i gradove; da će - prodirući u daleku istoriju i u biblijska vremena - istraživati svoje mutno poreklo; da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.

[Azathoth]

Evo neshto interesantno od njega...

Danilo Kiš o nacionalizmu

"Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinacna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se "izrazi", ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprecava kao individuu, što ce reci ne daje mu da dode do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, ocuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etickih, književnih itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje covek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga vec sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rodaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodicna i društvena nula, cija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova "tajna" da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno bice i to ga cini znacajnim, postojecim: nemojte pred njim pominjati engleski caj, jer ce vam svi za stolom poceti namigivati, davace vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom recju, Žil je licnost, on postaje licnost zahvaljujuci engleskom caju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno bice, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom cinovnicki), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reci da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji ceka svoj cas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji covek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema coveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što ce reci nacionalne, što ce reci vrednosti nacije kojoj pripada, eticke i politicke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi iskljucivo sebe - nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog kljuca naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom znacenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraca narodu... Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen medu konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskracena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne ucestvuje u društvenom životu a društveno bice, individualista a individualnost mu uskracena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno bice traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija..."

[meyra]

Oproštaj s majkom

Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
i režu mi zjene izlomljene bore...
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nježne razgovore.


Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osjetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,


samo jednu riječ utjehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osjećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.


O, ta bi suza htjela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savjet prije no se kaže: "Zbogom..."
nježnu ljubav majke koje više nema!

(Danilo Kiš)

[Kosmoss]

kamo srece da je bilo vise ovakvih osvjescenih ljudi u srbiji i izvan nje
onda bi se imala drugojacija slika o tom narodu kao izvoru zla na balkanu