Bajke i pripovjesti

Možda će tekstovi za ovu temu uvijek biti jako dugi, ako tako bude, navraćajmo onda u nju makar onda kad imamo dosta vremena, kad napolju pada snijeg ili hladni vjetar sve zaledjuje a mi možemo još samo čitati... Prijatno!

ŠUMA STRIBOROVA

I.
Zašao neki momak u šumu Striborovu, a nije znao da je ono šuma začarana i da se u njoj svakojaka čuda zbivaju. Zbivala se u njoj čuda dobra, ali i naopaka - svakome po zasluzi.
Morala je pak ta šuma ostati začarana, dokle god u nju ne stupi onaj, kojemu je milija njegova nevolja, nego sva sreća ovoga svijeta.
Nasjekao dakle onaj momak drva i sjeo na panj, da počine, jer bijaše lijep zimski dan. Ali iz panja iziđe pred njega zmija i stade se umiljavati oko njega. Ono pak ne bijaše prava zmija, nego bijaše ljudska duša, radi grijeha i zlobe ukleta, a mogao ju je osloboditi samo onaj, koji bi se s njom vjenčao. Bljeskala se zmija kao srebro na suncu i gledala momku pravo u oči.
- "Lijepe li gujice, Bože moj! Gotovo da bih je i kući ponio", - progovori momak od šale.
- "Evo budalaste glave, koja će me osloboditi na svoju nesreću", - pomisli grešna duša u guji, požuri se i pretvori se odmah od guje u ljepotu djevojku, te stade pred momka. Rukavci joj bijeli i vezeni kao krila leptirova, a sitne nožice kao u banice. Ali kako bijaše zlobno pomislila, onako joj ostade u ustima gujin jezik.
- "Evo me! Vodi me kući i vjenčaj se sa mnom!" - reče guja-djevojka momku.
Sad da je ono bio siguran i dosjetljiv momak, pa da je brže mahnuo ušicom od sjekire na nju i da je viknuo: "Nisam baš ja mislio, da se sa šumskim čudom vjenčam", postala bi djevojka opet gujom, i utekla bi u panj i nikomu ništa.
Ali ono je bio neki dobričina, plašljiv i stidljiv mladić, pak ga bilo stid da joj ne ispuni želju, kad se već radi njega pretvorila. A baš mu se i svidjela, jer je bila ljepolika, a on, neuputan, nije mogao znati, što joj je ostalo u ustima.
Uze on djevojku za ruku i povede je kući. A živio je taj momak sa svojom starom majkom i pazio majku kao ikonu.
- "Evo, majko, snahe", - reče momak, kad stigoše on i djevojka kući.
- "Hvala Bogu, sinko", - odvrati majka i pogleda ljepotu djevojku. Ali je majka bila stara i mudra i odmah spozna, što imade snaha u ustima.
Ode snaha da se preobuče, a mati reče sinu:
- "Lijepu si mladu izabrao, samo pazi, sine, nije li ono guja!"
Sin se malone skamenio od čuda: otkud njegova mati znade, da je ono bila guja? Razljuti se u srcu i pomisli: "Moja majka mora da je vještica." I odmah zamrzi na majku.
Počelo njih troje živjeti zajedno, ali ono zlo i naopako. Snaha jezičljiva, nazlobna, proždrljiva i goropadna.
Bila je tamo litica visoka do oblaka, te snaha zapovjedi jednog dana starici, neka joj donese snijega sa vrha litice, da se umije.
- "Nema puta na ovu visinu", - reče starica.
- "Uzmi kozu, neka te vodi. Kuda ona gore, tuda ti naglavce dolje", - reče snaha.
Tamo bio i sin, pa se nasmijao na te riječi, samo da ugodi svojoj ženi.
To se tako ražalilo majci, da odmah pođe na liticu po snijeg, jer joj nije bilo žao života. Idući putem, htjela se pomoliti Bogu za pomoć, ali se predomisli govoreći: "Opazio bi Bog, da mi sin ne valja."
No Bog joj ipak osta na pomoći, i ona sretno donese snasi snijega s litice ispod oblaka.
Drugoga dana zapovjedi snaha baki:
- "Idi tamo na jezero zamrznuto. Usred jezera ima rupa. Uhvati mi na rupi šarana za ručak."
- "Provalit će se led poda mnom, propast ću u jezero", - odvrati baka.
- "Radovat će se šaran, propadneš li s njime", - reče snaha.
I opet se sin nasmijao, a baka se tako ražalostila, da odmah ode na jezero. Pucketa led pod bakom, plače ona, da joj se suze po licu mrznu. Ali još neće da se Bogu moli, taji pred Bogom, da joj je sin grešan.
- "I bolje da poginem", - pomisli baka i ide po ledu. Ali još nije došlo vrijeme, da baka umre. Zato preletje nad njom galeb, noseći ribu. Omakne se riba galebu i padne upravo pred baku. Baka uze ribu i donese sretno snasi.
Trećeg dana sjela baka uz ognjište i uzela sinovu košulju, da je okrpa. Kad to vidje snaha, poletje do nje, istrže joj košulju iz ruku i viknu:
- "Ostavi to, sljepice stara, nisu to tvoji poslovi." I ne dade majci, da okrpa sinovu košulju.
Sad se starici posve rastuži srce, te ona ode pred kuću, sjedne na onoj ciči zimi na klupu i pomoli se Bogu:
- "Bože moj, pomozi mi!"
Uto vidje ona, kako k njoj ide neko ubogo djevojče, na njemu samo izderana rubina, a rame pomodrilo od studeni, jer joj se rukav iskinuo. Ali se svejedno djevojče nasmijava jer je umilne ćudi. Pod pazuhom joj svežanj triješća.
- "Hoćete li, bako, kupiti luči?" - pita djevojče. - "Nemam novaca, kćerce, nego ako hoćeš da ti okrpam taj rukavčić", - reče tužna baka, koja je još držala u rukama iglu i konac za sinovu košulju.
Baka okrpa djevojci rukav, a djevojka joj dade svežanj luči, zahvali joj milo i ode dalje, radosna, što joj rame ne zebe.


II.
Uveče reče snaha baki:
- "Mi ćemo poći u goste kumi, a ti da si ugrijala vode, dok se vratim."
Bila snaha proždrljiva i uvijek gledala, gdje da se ugosti.
Kad oni odoše, osta baka sama, pa uze onog triješća, što joj ga prodalo djevojče, i potpali oganj na ognjištu, a onda ode u komoru po drva.
Dok je ona u komori tražila drva, začuje, kako u kuhinji nešto pucka, nešto kucka: kuc! kuc!
- "Tko je Božji?" - upita baka iz komore.
- "Domaći! Domaći!" - ozovu se iz kuhinje neki sitni glasovi, kao da žvrgolje vrapci pod strehom.
Dalo se baki na čudo, što je ovo ovako u noći, i ona uđe u kuhinju. Kad ona tamo, ali ono se na ognjištu istom rasplamsale luči, a oko plamena zaigrali kolo "Domaći", sve sami mužići od jedva po lakta. Na njima kožusi, kapice i opančići crveni kao plamenovi, kosa i brada sivi kao pepeo, a oči žarke kao živi ugljen.
Izlazi njih sve više i više iz plamena, svaka luč po jednog daje. Kako izlaze, tako se smiju i vrište, prebacuju se po ognjištu, cikću od veselja i hvataju se u kolo.
Pa zaigra kolo: po ognjištu, po pepelu, pod policu, na stolicu, po ćupu, na klupu! Igraj! Igraj! Brzo! Brže. Cikću, vrište, guraju se i krevelje. Sol prosuše, kvas proliše, brašno rastepoše - sve od velike radosti. Vatra na ognjištu plamsa i sjaji, pucka i grije; a baka gleda i gleda. Nije joj žao ni soli ni kvasca, nego se raduje veselju, što joj ga Bog šalje na utjehu.
Čini se baki da se pomladila - nasmije se kao grlica, poskoči kao curica, hvata se u kolo sa Domaćima pa zaigra. Ali joj ipak ostalo još čemera u srcu, a to bijaše tako teško, te kolo odmah stade.
- "Božja braćo", - reče onda baka Domaćima,- "biste li vi meni znali pomoći, da ugledam jezik svoje snahe, pa kad kažem mome sinu, što sam na svoje oči vidjela, možda se opameti!"
Baka stane pripovijedati Domaćima sve, kako je bilo. Domaći posjedali uokolo po rubu ognjišta, nožice ovjesili niz ognjište, nanizali se kao čičak do čička i slušaju baku; pa sve klimaju glavom od čuda. Kako klimaju glavama, onako im se žare crvene kapice; mislio bi tko, ono sama vatra na ognjištu plaminja.
Kad je baka svršila pripovijedanje, viknu jedan od Domaćih, po imenu Malik Tintilinić:
- "Ja ću ti pomoći! Idem u sunčanu zemlju i donijet ću ti svračjih jaja. Podmetnut ćemo ih pod kokoš, pa kad se izlegu svračići, prevarit će se snaha: polakomit će se kao svaka šumska guja za svračićima i isplazit će jezik."
Svi Domaći ciknuše od radosti, što se Malik Tintilinić tako dobro dosjetio. Još oni najbolje vrište, ali ide snaha iz gostiju i nosi sebi kolač.
Nasrne snaha ljutito na vrata, da vidi, tko to u kuhinji vrišti. Ali kad ona raskrili vrata, a ono: top! - prasne plamen, skočiše Domaći, topnuše svi u jedan mah nožicama o ognjište, ponesoše se nad plamen, poletješe pod krov - kvrcnuše daščice na krovu i nestade Domaćih.
Samo Malik Tintilinić ne uteče, nego se sakrije u pepelu.
Kako je plamen iznenada prsnuo uvis, a vrata udarila o vratnicu, onako se uplašila snaha i od straha sjela na zemlju kao vreća. Rastepe joj se kolač u rukama, raspadnu joj se kose i češljevi, bulji oči i viče od jada:
- "Što je ovo bilo, nesrećo stara?"
- "Vjetar podigao plamen, kad si otvorila vrata", - reče baka i mudro se drži.
- "A što je ono u pepelu?" - opet će snaha, jer je iz pepela virila crvena peta opančića Malika Tintilinića.
- "Ono je žeravica", - odvraća baka.
Ali snaha ne vjeruje, nego ustane onako raspletena i ide da vidi iz bližega što je na ognjištu. Prikučila se licem do pepela, ali se Malik Tintilinić hitro baci nožicom i kvrcne petom snahu po nosu. Viče snaha kao da se u moru topi, sva je garava po licu, a pepeo joj posuo raščupane kose.
- "Što je ovo, nesrećo stara?" - pišti snaha.
- "Poprskao te kesten iz žeravice", - odvraća baka, a Malik Tintilinić u pepelu puca od smijeha.
Kad je snaha otišla da se umije, pokaže baka Maliku Tintiliniću, gdje je u komori snaha nasadila kokoš, da bude malih pilića za Božić. Još iste noći donese Malik svračjih jaja i podmetne ih pod kokoš umjesto kokošjih.


III.
Zapovjedila snaha baki, da dobro pazi na kokoš, pa kad se izlegu pilići, neka joj javi. Pozvat će snaha čitavo selo, da vidi, kako ona ima pilića za Božić, kad ih nitko nema.
Došlo vrijeme, izlegli se svračići. Javi baka snahi, da su pilići izašli, a snaha pozove selo. Došle kume i susjede, malo i veliko, a bio tamo i sin bakin. Snaha zapovjedi baki, da donese gnijezdo u trijem.
Donese baka gnijezdo, podigoše kokoš, a ono u gnijezdu nešto zakriješti: iskočiše goli svračići, pa skok! skok! po trijemu.
Kada snaha-guja opazila ovako iznenada svračiće, prevari se, polakomi se u njoj zmijina ćud, poletje snaha po trijemu za svračićima i isplazi za njima svoj tanki i šiljasti jezik kao u šumi.
Vrisnuše i prekrstiše se kume i susjede, te povedoše svoju djecu kući, jer upoznaše, da je ono zaista šumska guja.
Majka pak radosno pođe do sina govoreći:
- "Otpremi je, sine, otkud si je doveo, sad si na svoje oči vidio, koga u kući hraniš." - I mati htjede da ogrli sinka.
Ali sin je bio baš posve budalast čovjek, pa se još više usprkosio i suprot sela i suprot majke i suprot istih svojih očiju: Neće da sudi ženi-guji nego još vikne na majku:
- "Otkud tebi svračići u to doba, vještice stara? Nosi mi se iz kuće!"
E, sad je mati vidjela, da pomoći nema. Zacvili kao ljuta godina i samo umoli, da je bar ne tjera iz kuće, dok je dan, da ne vidi selo, kakvog je sina othranila.
Sin privoli, da mati ostane do večera još u kući.
Kad je došla večer, uze baka u torbu nešto kruha i nešto onih luči, što joj ih je dalo ubogo djevojče. A onda ode kukajući iz kuće sinove.
Čim je mati prešla preko praga, utrne se vatra na ognjištu i pade raspelo sa stijene. Ostadoše sin i snaha u mračnoj izbi - i sada sin osjeti, kako je počinio veliku grehotu na majci, i pokaje se jako. Ali ne smije da ženi o tom govori, jer je plašljiv, nego joj kaže:
- "Hajdemo za materom, da vidimo, kako će poginuti od studeni."
Skoči veselo zlorada snaha, nađe im kožuhe, obukoše se i odoše iz daleka za staricom.
A baka žalosna ide po snijegu, u po noći, preko polja. Kad je došla na jedno veliko strnište, uhvati je takva studen, da nije mogla dalje. Zato izvadi iz torbe one luči, razgrne snijeg i potpali vatru, da se malo ugrije.
Jedva se luči rasplamsale, ali ono čudo! Eto iz njih izlaze Domaći, upravo kao da je na kućnom ognjištu!
Iskakuju iz vatre sve uokolo u snijeg, a za njime iskre frcaju na sve strane u tamnu noć.
Milo je baki, gotovo bi proplakala od milinja, što je ne ostaviše samu na putu. A oni se kupe oko nje, smiju se i zvižde.
- "Božja braćo", - reče baka, - "nije meni do radosti, nego mi hajde pomozite u nesreći."
Pripovjedi baka Domaćima, kako se budalasti sin još više pozlobio na nju, otkad se i on i selo uvjerilo, da je u snahe zaista gujin jezik.
- "Izagnao me, a vi pomozite, ako znate."
Malo šute Domaći, malo tepu snijeg s opančića i ne znaju baki savjeta.
Ali onda Malik Tintilinić reče:
- "Hajdemo do Stribora, starješine našega. On svačemu savjeta znade."
I odmah se Malik popne na glogov grm, zviznu u prste, a ono iz mraka preko tišina dokasa k njima jelen i dvanaest vjeverica.
Posadiše baku na jelena, a Domaći posjedaše na vjeverice i pođoše put šume Striborove.
Jašu oni kroz noć - na jelenu rogovi i paroščići, a na svakom paroščiću zvjezdica. Sjaji se jelen i kazuje put, a za njim juri dvanaest vjeverica, a u svake vjeverice dva oka kao dva draga kamena. Jure oni i žure, a za njima izdaleka trči snaha i sin, sve im nestaje sape.
Tako stigoše do šume Striborove, i ponese jelen baku kroz šumu.
Spozna snaha sve u mraku, da je ovo šuma Striborova, gdje je ona već jednom radi grijeha ukleta bila, ali od velike zlobe ne može se ni sjetiti svojih novih grijeha, ni pobojati se za njih, nego se još više raduje govoreći: "Propast će neuka baka u ovoj šumi sred tolikih čarolija" - i poletje još brže za jelenom.
Donese dakle jelen baku pred Stribora. Stribor pak bijaše šumski starješina. Sjedio je sred šume, u dudu tako velikom, da je u njem bilo sedam zlatnih dvorova i osmo selo, srebrnom ogradicom ograđeno. Pred najljepšim dvorom sjedi Stribor na stolici, u crvenoj kabanici.
- "Pomozi baki, propala je od snaje-guje", - rekoše Domaći Striboru, kad mu se bijahu poklonili i oni i baka. Pripovjede oni sve, kako je bilo. A snaha i sin došuljali se do duba, pa kroz crvotoč gledaju i slušaju što će biti.
Kad su Domaći svršili svoju pripovijest, reče Stribor baki:
- "Ne boj se, starice! Ostavi snahu, neka živi u zlobi, dok je zloba ne dovede opet onamo, otkuda se prerano oslobodila. A tebi ću lako pomoći. Gledaj tamo ono selo, srebrom ograđeno!"
Pogleda baka, a ono njezino rodno selo, u kojemu je mladovala, a u selu proštenje i veselje. Zvona zvone, gusle gude, zastave se viju, a pjesme podcikuju.
- "Uniđi kroz ogradicu, pljesni rukama i pomladit ćeš se odmah. Ostat ćeš u selu svome, da mladuješ i da se raduješ, kao pred pedesetak godina!" - reče Stribor.
Razveseli se baka kao nikada, poletje odmah do ogradice, uhvatila se već rukom za srebrna vratašca, ali se uto još nečega sjetila, pa upita Stribora:
- "A što će biti od mog sina?"
- "Ne budali, bako!" - odgovori Stribor, - "otkud bi ti za svoga sina znala? On će ostati u ovom vremenu, a ti ćeš se vratiti u mladost svoju! Ni znati nećeš za kakvog sina!"
Kad je baka ovo čula, zamisli se teško. A onda se polako vrati od ogradice, dođe natrag pred Stribora, nakloni se duboko i reče:
- "Hvala ti, dobri gospodaru, na svemu dobru, što mi ga daješ. Ali ja volim ostati u svojoj nesreći, a znati, da imam sina, negoli da mi dadeš sve blago i sve dobro ovoga svijeta, a da moram zaboraviti na sina!"
Kad je baka ovo izrekla, strahovito jeknu cijela dubrava, prestadoše čari u šumi Striborovoj, jer je baki bila draža njezina nevolja, nego sva sreća ovog svijeta.
Zanjiše se čitava šuma, provali se zemlja, propade u zemlju ogromni dub sa dvorovima i sa selom srebrom ograđenim, nestade Stribora i Domaćih, - ciknu snaha iza duba, pretvori se u guju - uteče u rupu - a majka i sin nađoše se nasred šume sami, jedno uz drugo.
Pade sin pred majku na koljena, ljubi joj skute i rukave, a onda je podiže na svoje ruke i nosi kući, kuda sretno do zore stigoše.
Moli sin Boga i majku, da mu oproste. Bog mu oprosti, a majka mu nije ni zamjerila bila.
Momak se poslije vjenčao s onim ubogim i milim djevojčetom, što im bijaše dovela Domaće u kuću. Još i sad sretno žive svi zajedno, pak im Malik Tintilinić u zimnje večeri rado na ognjište dohodi.

pa beharu znas li ti uopce koliko su bajke dugacke nemozes ih ovde napisati u par recenica ako ju neskratis a skracena bajka za mene vise nije bajka ili ako je izmjenjena

U laži su kratke noge.

Bio jedan car pa imao tri sina, i tako je bio star, da već nije ni čuo ni video. U tolikoj starosti živeći, usni jednu noć, da ima negde u svetu nekaki grad, i u tome gradu da ima jedan studenac, pa da mu je vode iz onoga studenca da se okupa i umije, da bi se pomladio i da bi opet čuo i video. Kad se iza toga sna probudi i dan svane, a on dozove sinove svoje i pripovedi im, kakav je san usnio, pa im reče: "Deco moja, ne žalite truda ni blaga, nego potražite tu vodu; ako da Bog te je nađete, to bi voleo nego sve carstvo svoje." Onda najstariji sin reče ocu: "Daj mi blaga jednu galiju i nekoliko momaka, pa ja idem da tražim tu vodu, da ako je nađem." Otac mu da sve to i opravi ga u ime Božije, i on se naveze na more i pođe morem putovati. Putujući tako za dugo, dođe pod jedan grad, u kome je bio car. Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, odma car pošalje ljude, da mu dozovu gospodara od galije. Ljudi otišavši kažu carevome sinu, da ga zove njihov car, i on odmah otide. Pošto iziđe pred cara, zapita ga car, ko je, od kuda je i kuda ide. A on se oseče na cara govoreći, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga, ko je, od kuda je i kuda ide. Car se na to jako rasrdi i zapovedi, te ga odmah okuju i bace u tamnicu; tako pozatvara i njegove ljude, a galiju mu uzme u begluk. Posle toga prođe godina dana, a u dvoru ovoga careva sina zanj ni glasa ni traga. Onda pristupi drugi sin k ocu pa mu reče: "Kad brat moj toliko nedolazi, daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, pa idem ja da tražim taj grad i tu vodu." Otac mu da sve kao i prvome sinu, i opravi ga u ime Božije, i sin se naveze na more i pođe morem putovati. Putujući tako dugo vreme dođe i on pod onaj isti grad, gde mu je brat zatvoren. Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, car onoga grada pošlje i po njega ljude, da ga zovu predanj. Pošto iziđe pred cara, i pošto car i njega zapita, ko je i od kuda je i kuda ide, i on nepokorno odgovori kao i njegov brat, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga, ko je i od kuda je i kuda ide. Car se strašno rasrdi, okuje ga i baci u tamnicu. Posle toga prođe opet godina dana, i ni zanj ni glasa ni traga u dvoru oca njegova. Najposle iziđe i najmlađi sin pred oca, pa mu reče: "Šta ćemo raditi? Ni jedan od moje braće ne dolazi natrag. Daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, da idem i ja da tražim vodu. Može Bog dati te ću naći i braću i vodu." Otac i njega opravi kao i prvu dvojicu, a on se naveze na more i pođe morem putovati. I tako putujući dođe i on pod onaj isti grad, gde su mu dva brata zatvorena. Kako on stane pod grad i galija stane u kraj, car od onoga grada pošlje ljude i po njega; i on odmah otide pred cara, i pošto ga car zapita, ko je i od kuda je i kuda ide, stane smerno i žalostivo kazivati sve po redu, kako ima oca stara i slepa i gluha, i kako mu je otac usnio da ima negde u nekom gradu studenac, i da bi se pomladio, i da bi opet čuo i video da mu je vode iz njega, da se okupa i umije; i kako je imao dva brata, i kako su obadvojica jedan za drugim otišli morem da traže onaj grad i vodu, pa kad se ni jedan nije vratio natrag, da je on sad pošao da traži to. Car kad ga sasluša, rekne mu: "Kad je tako, sinko, srećan ti put! Kad se vratiš, nemoj proći, da mi se ne javiš, jer i meni ima dosta godina, pak ako bi dao Bog te bi našao tu vodu, mogao bi se i ja okupati, ne bi li se pomladio." I tako ga lepo otpusti, i carev sin pođe dalje putovati. Putujući tako za dugo, dođe pod jednu veliku goru. Onde priteraju galiju u kraj, i carev sin usedne na konja pa pođe suvim da putuje, a ljude na galiji ostavi da ga čekaju. Idući tako, nađe u gori jednoga staroga pustinika, i nazvavši mu Boga, zapita ga, ne zna li on, da ima gdegod taki i taki grad. Pustinik mu odgovori da ne zna, "nego" veli idi na onu veliku goru: onde ima jedan lovac, koji se zna s ticama razgovarati, može biti, da je on od tica čuo da ima gdegod taki grad." Onda se on uputi kroz onu planinu i nađe lovca, i nazvavši mu Boga, zapita ga: "Brate, čuo sam da se ti znaš s ticama razgovarati, a one lete svuda; eda li si čuo kad od koje, da ima taki i taki grad?" Lovac mu odgovori, da nije nikad čuo, "nego ćemo ih," veli "sad pitati." Pa onda sazove sve tice te ih zapita: "Jeste li kad koja videle taki i taki grad?" Sve tice odgovore, da nisu videle, "nego" vele "ima jedan stari orao, koji ne može da leti, pa je ostao u šumi: može biti da bi on znao kazati za taj grad." Onda lovac i carski sin otidu k orlu, pa ga zapita lovac, jeli kad video taki i taki grad, a orao odgovori: "Samo sam jedan put u svome veku preleteo preko njega. Tamo je vrlo teško doći: treba pripraviti dvanaest ovnova pečenih i dve metle i jedno uže. Jer kad se dođe u grad, na kapiji stoje dvanaest lavova i čuvaju grad: ko se god prikuči odmah ga rastrgnu, za to im treba dati dvanaest ovnova, svakome lavu po jednoga, pa će se zabaviti; kad se već uđe u grad, imaju dve devojke, što čiste sav grad svojim rukama, te bi čoveku odmah oči iskopale, za to im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih devojaka ima još jedna, koja poleva sav grad sama i vuče vodu na svojoj kosi: njojzi treba dati uže, pa će se okaniti. Ali još treba udesiti upravo u podne da je čovek onamo, jer u to doba carica svagda spava i ništa ne zna za sebe. Onda treba raditi što se može brže, pa beži!" Kad to sasluša carev sin, uzme orla na konja, pa šnjim u galiju, te se opet krenu putovati. On je orla dobro hranio, da bi se što oporavio. I tako iziđu opet pod jednu goru. Onda orao reče: "Ja sam treba da idem onamo da vidim kako je", pa se digne u oblake i nadleti se nad onaj grad i sve vidi, kako je onamo, pa se opet vrati u galiju, pa im reče, da im se valja sutra rano krenuti, kako će moći do podne prispeti u grad. Sutradan kako zora zabeli, oni poustaju i stanu putovati, i putujući jednako upravo u podne stignu pred grad. Odmah carev sin da slugama da nose što treba, pa pođe pred njima u grad. Kako oni na gradska vrata, a dvanaest strašnih lavova skoče da ih sve rastržu. Oni im brže bace dvanaest pečenih ovnova, a lavovi se zabave. Kad uđu u grad, a to dve devojke čiste grad svojim rukama, pa kako ih opaze, polete na njih. Oni im brže bace dve metle, a devojke se smire. Pošavši malo u napred, a to bunar, i na bunaru devojka, vuče vodu sve na svojoj kosi. Kako ih devojka opazi, ostavi vodu, pa polete na njih. Oni joj bace uže, a ona ih se okani. Onda momci što brže zahvate vode iz bunara, pa odnesu na galiju, a carev sin otide u dvor da vidi caricu. Kad uđe u caričinu sobu, ima šta i videti: carica legla na leđa, pa spava. Onda carev sin pristupi polako, te je obljubi, pa joj skine prsten s desne ruke, i s leve noge čarapu, i na koljenu ostavi joj belegu. Pa onda otide u galiju, te je brže bolje krenu, pa beži! Kad budu već podaleko od grada, carica se probudi, i oseti odma, šta je, pa skoči iz sobe i stane vikati na onu devojku, što grad poleva: "Tamo ona ovakvica i onakvica! ti me toliko godina služi verno, a sad me izneveri." Devojka se stane odgovarati: "Ja te služim toliko godina, pa mi nikad nisi dala užeta, a on kako dođe, odma mi uže dade." Onda carica otide k onim devojkama, što čiste grad, i stane vikati na njih: "Tamo one ovakvice i onakvice! toliko me godina služiste verno, a sad me izneveriste." A devojke joj se stanu pravdati: "Mi toliko godina tebe verno služimo, pa nam nikad nisi dala metle, a on kako dođe, dade nam svakoj po metlu." Najposle otide k lavovima, pa i njima stane govoriti: "Tamo oni ovaki i onaki! Šta učiniste? Toliko me godina verno služiste, a sad me izneveriste." A oni se stanu odgovarati: "Mi toliko godina u tebe služimo, pa nas nikad nisi ničim site nahranila, a on kako dođe, dade nam svakom po pečena ovna." Onda ona ućuti i pomisli u sebi da je sama kriva. Carev sin dugo vreme morem putujući, dođe opet pod onaj grad, gde su mu braća zatvorena. Kako čuje car od onoga grada za njega, iziđe mu na susret i lepo ga dočeka, pa ga zapita: "Eda što, sine? Nije li Bog dao da si našao što si tražio?" A carev mu sin odgovori: "Hvala Bogu! našao sam." Car se vrlo obraduje pa mu reče: "Daj da vidimo, je li ta voda taka." Pošto se car okupa u onoj vodi, postane zdrav i mlad kao da mu je to dvadeset godina. Onda on u radosti i čudu reče carskome sinu: "Kad si ti mene ovako obradovao, i ja ću tebe obradovati: ona tvoja obadva brata kod mene su u životu, oni se nisu umeli vladati tako mudro kao ti, nego su bili počeli na me osecati se, za to sam ih zadržao, ali ih sad tebi poklanjam obojicu." Pa mu ih onda izvede i dade. Sad se carev sin na novo obraduje, što je i braću našao. Car im dade njihove obe galije i sve ljude; još ih suviše obdari i spremi im na put što je god bilo od potrebe. Onda oni posedaju svaki na svoju galiju te pođu kući. Putujući tako stanu se dogovarati dva starija brata, kako bi uzeli vodu od svoga najmlađega brata, da se ocu umile kao da su je oni našli, i dogovore se ovako: da podmite njegove momke da izliju vodu u njihove sudove, a u njegov sud da naliju mora. Tako i urade. Kad dođu kući, otac ih jedva dočeka: "Dobro došli, deco! Eda je Bog dao da ste našli vodu?" A stariji sinovi odmah prihvate: "Hvala Bogu! našli smo. Eto brat naš najmlađi neka daje najpre svoju vodu pa ćemo onda mi svoju." Momci odmah izliju vodu, iz suda brata najmlađega i dadu caru da se okupa. On se okupa i ništa mu ne pomože, pa reče drugoj dvojici: "Dajte vi da vidim šta vi imate." Oni odmah iznesu vodu, car se okupa, i onaj čas se pomladi, te vidi i čuje kao mladić. Onda car reče najmlađemu sinu: "Ti nisi ništa našao, nego si mi doneo morsku vodu; sad idi kud te oči vode i noge nose, kad si me tako teo da prevariš." Pa ga otera iz dvora, a on siromah onda otide u svet, i pribije se u jednoga kneza da mu čuva ovce.

Carica ona što je imala vodu, ostane trudna od careva sina, i kad bude na tom doba, ona rodi muško dete. Kad detetu bude godina dana, ono počne govoriti materi svojoj: "Mati, gde je naš otac?" Ona mu odgovori: "Sinko, hoćemo ga tražiti." Iza toga spremi se i sedne s detetom na galiju pa pođe morem, i posle dugoga putovanja po svetu kad dođe blizu grada, odakle je bio onaj carev sin, ona pritera galiju ka kraju malo podalje od grada, pa iziđe na breg i razapne šator, pa onda napiše caru knjigu: "Pošlji mi onoga čoveka koji je odneo vodu od mene." Car odmah opravi najstarijega sina. On sedne na konja, pa upravo k njojzi pod šator. Kad dođe k carici, ona ga lepo dočeka, pa ga zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" A on joj odgovori: "Jesam." Onda ga carica zapita: "Šta si još?" A on odgovori: "Nisam ništa." Onda carica izmahne šakom te njega po obrazu. Kako ga je lako udarila, odmah su mu dva zuba ispala, pa ga opravi ocu i reče mu: "Idi, kaži svome ocu, neka pošlje čoveka koji je vodu odneo." Kad on otide kući i kaže ocu šta bi, otac brže pošlje drugoga sina. Ovaj kako dođe k carici, ona i njega lepo dočeka, pa ga zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" On odgovori: "Jesam." Carica ga zapita. "Šta si još?" A on odgovori: "Nisam ništa." Ona i njega šakom po obrazu, i odmah mu iskoče dva zuba, pa mu onda reče: Znaš li što je? Ovako ćeš pozdraviti svoga oca: Ako mi ne pošlje onoga čoveka koji je odneo vodu od mene, sve ću mu carstvo razoriti; nego stani da ti dam po čemu ćete naći toga čoveka." Pa onda sedne te prepočne lice svoga sina na svilenu maramu, pa onda reče carevome sinu: "Evo, kakvo je ovo dete, onaki je i onaj čovek." On otide s onom maramom ocu i kaže mu sve po redu. Car kako vidi lice na marami, odmah reče da je čiti njegov najmlađi sin, pa pošlje maramu po svemu carstvu da ide od grada do grada i od sela do sela, da mu traže sina. Kad tako dođe marama u ono selo gde je carev sin u kneza služio, najpre je donesu knezu. Kad knez razvije maramu i stane gledati lice na njoj, – čiti sluga njegov; onda reče sluzi: "More, slugo, ovo si ti." On se ne htedne odmah pokazati, ali kad ga salete da se kaže, jer valja pred cara da ide, on ne imadne kud, nego im pripovedi sve šta je bilo, pa se digne i otide k ocu. Kad iziđe pred oca, zagrli ga otac, pa mu reče: "Za Boga, sinko, gde si? propade carstvo!" A on odgovori: "Ko je tome kriv? Nego daj mi konja i šta treba da idem toj carici." Otac ga odmah spremi i pošlje carici. Kako ga carica ugleda, odmah ga pozna, pa još i dete ga pozna i stane ga vika: "Evo oca! evo oca!" Kako on dođe pod šator, carica i njega zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" On odgovori: "Jesam." Ona ga zapita: "Šta si još?" A on izvadi prsten i čarapu pa joj reče: "Eto to; i još imaš belegu na koljenu." Ona to sve prizna, pa se zagrle i poljube. Posle otidu u grad pa se venčaju, i otac još za života svoga preda mu carstvo, a druga dva starija sina otera, i tako najmlađi sin ostane car u obadva carstva.

Ero i kadija.

Čuvao Ero kadijina goveda, pa imao i svoju jednu kravu, te išla s kadijinim govedima. Jedan put se dogodi, te se pobode kadijina krava s Erinom, pa Erina krava ubode kadijinu na mjesto. Onda Ero brže bolje otrči kadiji: "Čestiti efendija! tvoja krava ubola moju kravu." – "Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?" – "Nije niko, nego se pobole same." – "E! vala, more! marvi nema suda." – Onda Ero: "Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola, tvoju kravu." – "A a! more! stani dok pogledam u ćitap;" pa se segne rukom, da dovati ćitap, a Ero te za ruku: "Ne ćeš, Bog i Božja vjera! Kad nijesi gledao mojoj u ćitap, lje nećeš ni tvojoj."

Ero s onoga svijeta.

Kopao Turčin s Turkinjom kukuruze, pa na podne otide Turčin da prepne i da napoji konja, a Turkinja ostane odmarajući se u ladu. U tom udari odnekud Ero: "Pomozi Bog kado!" – "Bog ti pomogao kmete! a odakle si ti kmete!" – "Ja sam, kado! s onoga svijeta." – "Je li Boga ti! a nijesi li viđeo tamo moga Muju, koji je umro prije nekoliko mjeseci?" – "O! kako ga ne bi viđeo! on je moj prvi komšija." – "Pa kako je, Boga ti! Kako živi?" – "Vala Bogu! zdravo je, ali se Bog me dosta muči bez ašluka: nema zašto da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu." – "A oćeš li ti opet natrag? ne bi li mu mogao ponijeti, da mu pošljem malo ašluka?" – "Bi, zašto ne bi, ja idem sad upravo tamo." – Onda Turkinja otrči tamo, đe joj se muž bio skinuo od vrućine, te uzme kesu s novcima, i štogođ bude novaca u njoj, da Eri, da ponese Muji. Ero dokopa Novce, pa metne u njedra, pa bježi uz potok. Tek što Ero zamakne uz potok, al eto ti Turčina đe vodi konja da napoji, a Turkinja te predanjga: ,.Da vidiš, moj čoveče! tuda sad prođe jedan kmet s onoga svijeta, pa kaže za našega Muju, da se muči bez ašluka: nema za što da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu; te sam mu ja dala ono novaca, što je bilo u tvojoj kesi, da mu ponese." A Turčin: ,.Pa kud ode? kud ode?" A kad mu žena kaže, da je otišao uz potok, onda on brže bolje skoči na gola konja, pa poćeraj uz potok! Kad se obazre Ero i vidi Turčina, đe trči za njim, a on onda bježi! Kad dođe pod brdom u jednu vodenicu, a on utrči unutra, pa poviče vodeničaru: "Bježi, jadna ti majka! Eto Turčina, da te posiječe; već daj meni tvoju kapu, a na tebi moju, pa bježi uz brdo tuda oko vodenice." Vodeničar, videći Turčina đe trči na konju, poplaši se, i, neimajući kad pitati, zašto će i kroz što da ga posiječe, da Eri svoju kapu, a Erinu baci na glavu, pa iznad vodenice bježi uz brdo! Ero metne vodeničarevu kapu na glavu, pa još uzme malo brašna, te se pospe, i načini se pravi vodeničar. U tom i Turčin dotrči pred vodenicu, pa sjaše s konja i uleti u vodenicu: "Kamo more taki i taki čovek, što je sad tu ušao u vodenicu?" – A Ero mu kaže: "Eno ga vidiš, đe uteče uz brdo." Onda Turčin: "Drži mi more konja, drži mi konja." – Ero uzme konja, a Turčin uz brdo za vodeničarom, ovamo onamo po bukviku. Kad ga već stigne i uvati, a on: "Kamo, kurvo! novci, što si prevario moju ženu, te uzeo da poneseš Muji na oni svijet?" Vodeničar se stane krstiti i snebivati "Bog s tobom, gospodaru! ja niti sam viđeo tvoje žene, ni Muje, ni novaca." I tako im prođe čitavo po sata, dok se osvijeste, i vide, šta je. Onda Turčin potrči, na vrat na nos k vodenici; kad tamo, ali oćeš! Ero uzjao konja, pa otišao bez traga, a Turčin savije šipke, pa pješice k ženi. Kad ga žena opazi bez konja, a ona poviče: "Kamo, čoveče! šta uradi?" – Veli: "Tamo njoj mater! ti si mu poslala novaca, da kupi kave i duvana, a ja sam mu poslao i konja, da ne ide pješice."

E, Behar i Ljiljane, baš Vam hvala . Jako rado sam pročitala ove priče iz moga djetinjstva. Pošto Vam je izbor tako dobar radujem se već slijedećim.

Meyra

Nemušti jezik

U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, i požar se Jednako k njoj primicao. Onda zmija poviče iz požara: "Čobane, za Boga, izbavi me iz ove vatre!" Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: "Šta je to u zao čas! ja tebe izbavih a sebe pogubih." Zmija mu odgovori: "Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car." Onda joj se čoban stače moliti i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: "Ne brini se ni malo za ovce; ovcama ne će bita ništa; samo hajde što brže." Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu: "Kad dođemo u dvor k mome ocu, on će tebi davati štagod zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati." U tome pođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: "Za Boga, sinko! gde si?" A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: "Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?" Čoban odgovori: "Ništa drugo ne ću, nego da mi daš nemušti jezik." A car reče: "Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo štagod hoćeš daću ti." Na to mu čoban odgovori: "Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti s Bogom ostaj! meni drugo ne treba ništa." Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: "Stani! hodi ovamo, kad baš to hoćeš:. Zini." Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: "Sada ti pljuni meni u usta." Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče:
"Sad imaš nemušti jezik. Idi s Bogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti." Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: "Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata." Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći mu: "Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom." Čoban uzme blago, načini kuću, i oženivši se stane živeti, "i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek – ne samo u onome selu nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo. Jednom licem na Božić reče on svojoj ženi: "Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele." Žena ga posluša i uradi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda u veče kaže svima pastirima: "Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć." I tako gazda ostade i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju: kurjaci govore svojim jezikom: "Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?" A psi odgovaraju svojim jezikom: "Dođite da bismo se i mi najeli!" Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: "Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, ne ćete vi učiniti štete mome gospodaru." A to gazda sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: "Za Boga, gospodaru, šteta je!" A gazda im odgovori: "Što rekoh to da učinite." Pa se opravi sa ženom kući, i pođu na konjma: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže: konj veli kobili: "Hajde brže! što si ostala!" A kobila odgovara: "E, lasno je tebi: ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe." Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka pa ga zapita za što se nasmeja. On joj odgovori: "Ni za što, samo onako." Ali ženi ne bude to dosta nego saleti muža da joj kaže za što se nasmejao. On se stane braniti: "Prođi me se, ženo, Bog s tobom! što ti je? ne znam ni sam." Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše nanj da joj kaže za što se nasmejao. Najposle joj čovek reče: "Ako ti kažem, ja ću odmah umreti." Ona opet ni za to ne mareći jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. U tom dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk i kad bude gotov, metne ga pred kuću pa kaže ženi: "Evo sad ću leći u sanduk pa da ti kažem za što sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću umreti." I tako legne u sanduk, pa još jedan put obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače. Čovek opazivši to reče ženi: "Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu." Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas ne će ni da gledi, a petao dođe i stane kljuvati u komad; onda pas reče petlu: "Nesrećo nesita! tebi je do jela, a vidiš gde gazda hoće da umre!" A petao mu odgovori: "Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stade srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri." Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu: "Hodi ženo da ti kažem." Pa sve batinom po njoj: "Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!" I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže za što se smejao.

Pepeljuga

Prele đevojke kod goveda oko jedne duboke jame, a dođe nekakav starac bijele brade do pojasa, pa im reče: "Đevojke! čuvajte se vi te jame, jer da koje od vas upadne vreteno u nju, one bi se mati odmah pretvorila u kravu." Ovo rekavši starac otide, a đevojke onda čudeći se njegovijem riječima prikuče se jami još bliže i stanu se u nju nadvirivati i razgledati je, dok se jednoj, koja je bila najljepša između njih, izmakne vreteno iz ruke i padne u jamu. Kad ona u veče dođe kući, a to joj se mati pretvorila u kravu i stoji pred kućom. Po tom ona stane ovu kravu goniti na pašu s ostalijem govedima. Poslije nekoga vremena otac se ove đevojke oženi udovicom koja dovede jednu svoju kćer. Maćeha stane odmah mrziti na svoju pastorku osobito za to što je ona bila mnogo ljepša od njezine kćeri: zabranjivala joj je da se umiva, češlja i preoblači, i svakojako je tražila uzroke da je kara i muči. Jednom joj dade ujutru punu torbu kuđelje pa joj rekne: "Ako ovo sve danas ne opredeš i u kokošku ne smotaš, ne idi mi doveče kući, ubiću te." Đevojka sirota idući za govedima prela je koliko je mogla, a kad na podne goveda poliježu u plandištu, ona videći da se na kuđelji ne poznaje što je oprela, stane plakati. Kad je vidi ona krava što joj je bila mati đe plače, zapita je što joj je, a ona joj kaže sve redom što je i kako je. Onda krava tješeći je rekne joj da se za to ne brine ni malo: "Ja ću" veli "kuđelju uzimati u usta i žvakati pa će se na moje uho pomoliti žica, a ti je uhvati pa odmah motaj na kokošku." Tako i učine: krava stave kuđelju u usta uzimati i žvakati a đevojka na uho njezino žicu izvlačiti i motati, i odmah budu gotove. Kad đevojka u veče maćesi da veliku kokošku, maćeha joj se vrlo začudi, pa joj sjutridan da još više kuđelje, a kad ona i ovo oprede i smota kao i ono prije i uveče donese kokošku gotovu, ona pomisli u sebi da to njoj pomažu njezine drugarice, pa joj treći dan da još više kuđelje, ali kradom pošalje za njom i svoju kćer da gleda ko to njoj pomaže presti i motati. Kad se ova poslana đevojka privuče te vidi kako krava kuđelju uzima i žvaće a pastorka na njezino uho pređu mota, ona se vrati kući i kaže sve materi svojoj. Po tom maćeha navali na svoga muža da se krava ona zakolje; muž je iznaprije ženu od toga odvraćao, ali najposlije kad se žena nije šćela okaniti, pristane i on na to, i kaže joj da će je u taj i u taj dan zaklati. Kad pastorka za to dozna ona stane jednako plakati, a kad je krava zapita za što plače i ona joj kaže sve što je i kako je, reče joj krava: "Muči ti, ne plači, već kad mene zakolju, da ne jedeš od mene mesa, već kosti moje da pokupiš, pa da ih za kućom pod tijem i pod tijem kamenom zakopaš u zemlju, pa kad ti bude kaka nevolja dođi na moj grob i naći ćeš pomoć." Kad kravu zakolju i meso joj stanu jesti, đevojka nije šćela okusiti izgovarajući se da nije gladna i da ne može, nego pokupi sve njezine kosti pa ih zakopa đe joj je krava kazala. Đevojci je ovoj bilo ime Mara, ali kako je poslije toga najviše radila i slušala u kući: nosila vodu, gotovila jelo, prala sudove, mela kuću i radila sve ostale kućevne poslove, i kako se tako najviše oko vatre nalazila, prozovu je maćeha i njezina kći pepeljugom. Jednom u neđelju maćeha opremivši se sa svojom kćeri u crkvu prospe po kući punu kopanju prosa pa reče pastorci: "Ti pepeljugo! ako ovo sve proso ne pokupiš i ručak ne zgotoviš dok mi iz crkve dođemo, ubiću te." Pošto one otidu u crkvu, đevojka sirota stane plakati govoreći u sebi: "Za ručak mi nije brige, lasno ću ga zgotoviti, ali ko će toliko proso pokupiti!" U tom joj padne na um što joj je krava rekla ako kad bude u nevolji da ide na njezin grob i da će naći pomoć, pa otrči odmah onamo, kad tamo, ali šta da vidi! na grobu stoji velikački sanduk otvoren pun svakojakijeh dragocjenijeh haljina, a na zaklopcu njegovu dva bijela goluba, pa joj reku: "Maro! uzmi iz sanduka haljine koje hoćeš, pa se obuci i idi u crkvu, a mi ćemo proso pokupiti i ostalo sve urediti." Ona vesela uzme prve haljine s vrha sve od same svile, pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi sve se, i žensko i muško, začudi njezinoj ljepoti i njezinijem haljinama, a najviše što niko nije znao ko je ona i otkuda je, a osobito joj se začudi i oko na nju baci carski sin koji se onđe desio. Kad bude ispred svršetka leturđije, ona se iz crkve iskrade pa bježi kući, pa svukavši svoje haljine ostavi ih u sanduk, a on se sam zatvori i nestane ga, a ona brže k vatri, kad tamo a to proso pokupljeno, ručak gotov i sve uređeno. Malo postoji, al eto ti joj maćehe sa kćerju svojom iz crkve, i vrlo se začude kad vide sve uređeno pa i proso pokupljeno. Kad bude u drugu neđelju, maćeha se sa svojom kćerju opet spremi u crkvu i na pohodu prospe još više prosa po kući pa kaže pastorci kao i prije: "Ako to sve proso ne pokupiš: i ručak ne zgotoviš i ostalo sve ne urediš dok mi dođemo iz crkve, ubiću te." Pošto njih dvije otidu u crkvu, pastorka odmah k materinu grobu, kad tamo, a to sanduk opet otvoren kao i prije i na zaklopcu stoje dva bijela goluba, pa joj reku: "Obuci se ti, Maro, pa idi u crkvu, a mi ćemo proso pokupiti i ostalo sve urediti." Onda ona uzme iz sanduka haljine sve od čistoga srebra, pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi joj se opet začudi sve još više nego prije, a carev sin očiju ne smetaše s nje; ali kad bude ispred svršetka leturđije, ona se između naroda nekako ukrade, te bježi kući, pak se brže bolje svuče i haljine ostavi u sanduk, pa k vatri. Kad joj maćeha sa svojom kćerju dođe iz crkve, još većma se začude kad vide proso pokupljeno, ručak gotov i ostalo sve uređeno, i nikako se nijesu mogle dočuditi. Kad bude u treću neđelju, one se opet spreme u crkvu, pa na pohodu maćeha prospe još više prosa po kući i kaže pastorci kao i prije: "Ako ovo proso sve ne pokupiš, ručak ne zgotoviš i ostalo sve ne urediš dok mi dođemo iz crkve, ubiću te." Pošto one otidu iz kuće, pastorka odmah k materinu grobu i nađe opet sanduk otvoren i na zaklopcu dva bijela goluba koji joj reku da se obuče i da ide u crkvu a da se ne brine ni za što u kući. Onda ona uzme iz sanduka haljine sve od suha zlata pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi joj se svi začude još većma, a carev je sin bio namislio da je ne pušta kao i prije, već da je čuva da vidi kuda će. Kad bude ispred svršetka leturđije te ona pođe da ide, a carev sin za njom ustopice, i tako ona između naroda provlačeći se i bježeći nekako joj spadne papuča s desne noge, i ona ne imajući kad tražiti je pobjegne bosonoga a carev sin uzme joj papuču. Došavši ona kući svuče se i haljine ostavi u sanduk pa odmah k vatri kao i prije. Carev sin potom zađe s onom papučom njezinom da je traži po svemu carstvu ogledajući svakoj đevojci papuču na nogu, ali kojoj duga, kojoj kratka, kojoj uska, kojoj široka, ne može ni jednoj da pristane. I tako idući od kuće do kuće dođe i kući njezina oca. Maćeha njezina kad je viđela da će carev sin doći i njihovoj kući da traži onu đevojku, ona nju pred kućom sakrije pod korito. Kad carev sin dođe s papučom i zapita imaju li kaku đevojku u kući, ona mu kaže da imaju i izvede mu svoju kćer. Kad joj papuču on ogleda na nogu, ali joj papuča ne može ni na prste da se navuče; onda carev sin zapita imaju li u kući još kaku đevojku, a ona mu kaže da nemaju više nikake. U tom pijevac skoči na korito pak zapjeva: "Kukurijeku, evo je pod koritom." Maćeha poviče: ,.Iš, orao te odnio!" Carev sin čuvši to, potrči brže bolje ka koritu te ga digne, kad tamo, a to pod njim ona ista đevojka što je bila u crkvi i u onijem istijem haljinama u kojijem je treći put bila, samo bez papuče na desnoj nozi. Kad je carev sin ugleda, on se gotovo obeznani od radosti, pa joj brže bolje papuču nazuje na desnu nogu, i videći da joj je ne samo taman na nogu nego da je upravo i onaka kao i ona što joj je na lijevoj nozi, odvede je svome dvoru i oženi se njome.

Dobra djela ne propadaju

Bio je muž i žena, i imali su jednoga sina. Kad im sin poodraste, dadu ga na nauku, koja će mu u neko vrijeme i pomoći. On je bio dobar i miran, i za najviše pun straha Božijega. Pošto svrši nauku, otac mu da brod i u njemu trgovinu, da kroz prostrani svijet ide i da se trudi, ne bi li u starost roditeljima svojijema od pomoći bio. On se s brodom naveze, i ploveći po moru, sretne brod Turski i čuje, gdje u njemu veliki plač stoji, te zapita mornare na Turskome brodu: "Molim vas, šta se ta plač u brodu vašem čuje?" A oni mu odgovore: "Vozimo roblje, što smo kroz svijet zarobili, i to oni vezani plaču." Onda on reče: "Molim vas, braćo, upitajte kapetana vašeg, bi li ih na otkupe za gotove novce dao." Oni ga odmah veselo poslušaju, potrče i zovnu kapetana. Kapetan iziđe, i oni se odmah pogode, on kapetanu brod i trgovinu a kapetan njemu vezane robove. On ih prizove k sebi i počne ih pitati, oklen je koji, pa svakome reče da ide na svoju postojbinu, i tako redom jedno po jedno, dok najposlije dođe do jedne starice, koja je držala do sebe prekrasnu đevojku. Kad njih zapita, otkuda su, baba mu plačući odgovori: "Ja sam izdaleka, babica od dvora careva; a ova đevojčica, ovo je jedina šćer careva, koju sam ja iz malena gojila; pa po nesreći svojoj otide u bašču, podaleko od dvora. Prokleti Turci opaze je i uhvate, ona počne vikati, a ja opet po nesreći svojoj namjerim se blizu, pritrčim na glas, a oni uhvate i mene, i povedu obadvoje na brod." Potom one ne umijući kuđ hoditi, a i nemajući su što tražiti kuće svoje, zamole se njemu, da ih on uzme sobom. On ih uzme, đevojku vjenča sebi za ženu, i ode natrag svojoj kući. Kad dođe kući, otac ga zapita, đe mu je brod i trgovina. A on mu pripovjedi sve šta je bilo, kako je otkupio roblje i otpuštao kućama, "a ova" reče "đevojka jest šćer careva, a ova starica, ovo je careva kutnja babica; one ne umijući kud, a i nemajući su šta tražiti svoje kuće, ostadoše u mene, i ja uzeh sebi đevojku ovu za ženu." Otac mu se na to ražljuti: "Nesretni sine, što učini! Za što li izgubi moje blago bez i kake nesreće i bez i kake napasti?" pa ga išćera od sebe. On potom sa svojom ženom i s ovom staricom življaše dugo vremena u istome selu, ali u tuđoj kući, preporučujući se materi svojoj i ostalim prijateljima, ne bi li kakogod oca sklonili da ga jopet k sebi primi, i da mu druga brod napravi, obećavajući se da će unaprijed bolju pamet imati. Poslije toliko vremena otac mu se smiluje i primi ga k sebi sa ženom i s onom starcem, i dade mu drugi brod viši i ljepši od prvoga, pun trgovine svake, da ide jopet trgovati. On otplovi, a žena mu i ona starica ostanu kod njegovijeh roditelja. Kad doplovi u jedan grad, vidi gdje vojnici nesretne seljane po gradu hvataju i u tamnicu meću. On ih zapita: "Za što to činite, braćo? te siromaš u tamnicu mećete?" A oni mu odgovore: "Za to, za što nijesu carevine caru platili." Onda on pođe k vlasniku i zapita: "Koliko, molim te, ima oni narod pohvatani carevine da plati?" Vlasnik mu reče koliko i toliko. Onda on opet proda svoj brod i trgovinu, i otkupi sve pohvatane seljake, pa se opet vrati kući bez ništa, i padnuvši ocu pod noge kaže sve šta mu se dogodilo, i plačući počne ga moliti za oproštenje. Otac mu se još više ražljuti, i oćera ga jopet od sebe. Kako će sad nesretni sin, na koju li će stranu? kod bogatijeh roditelja sad prosi? Dok nakon toliko vremena opet prijatelji okolo njegova oca nagovarajući, da ga opet k sebi primi, obećavajući mu se oni, da više ne će biti onakov kakov i do sad, već da ga je nevolja na bolju pamet naučila. Već na sve duge jade otac mu se opet skloni, primi ga k sebi i dade mu brod još višlji i još ljepši od prvijeh. On ispiše na krmu od broda iznutra svoju ženu a na provu onu staricu: pozdravi se s ocem i s materom, sa ženom i sa svima u kući, i otisne se ploviti. Ploveći tako dođe pod jedan veliki grad, u kom je car živio, ispustivši svoja sidra stane grad topovima pozdravljati. Svi se građani začude, a i sam car, ne znajući ko je i što je. Kad bude pred noć, pošlje car k njemu svoga ministra da vidi, ko je i što je, i da mu reče, da će sjutra na devet ura ujutru car doći na njegov brod. Ministar pođe, gdje će viđeti čuda? ugleda na krmi od ovoga broda ispisanu njegovu vjerenicu a carevu šćer, koju mu je car još iz malena obećao bio, a na provu dvora careva babicu, koju su zajedno s njom Turci zarobili bili, ali od radosti nije mogao sam sebi vjerovati, niti je i kome za to što kazivao. Dok sjutradan, devet ura zazvoni, evo cara sa svojim ministrima na brod, počne se razgovarati, ko je i oklen je, i šetajući se s prove na krmu upazi đevojku ispisanu na krmi i staricu jednu na provu od broda, i on pozna svoju jedinu šćer i nje babicu, što su im Turci zarobili, ali ni on od velike radosti nije se mogao uvjeriti, već pozove kapetana dvije ure poslijed podne, da pođe u njegov dvor da ga iskuša, jeli istinito što mu srce kaže. Po tom se pozdravi s njim i otide. Kad su dvije zazvonile, kapetan otide na zapovijest carsku. Car ga počne ispitivati poizdaleka, što mu dolazi ona mladica ispisana na krmi od njegova broda i ona starica na provi! Spazi se on odmah, da je ovo žene njegove roditelj, i počne mu sve žitije svoje redom kazivati, kako je ploveći po moru srio Turski brod, pun robova, i kako ih je svijeh otkupio, i svakoga domu otpustio, "a ova đevojka" reče, "i s njom ona starica, ne umijući kuđ hoditi a i neimajući su što tražiti svoje postojbine, jer im je daleko bilo, ostanu u mene, i ja đevojku vjenčam za svoju ženu." Kad par to čuje, povikne: "To je moja jedina šćer, koju su prokleti Turci zarobili; a ta starica, to je od moga dvora babica, koja je nju još izmalena gojila i čuvala; a ti – ti ćeš biti krune moje našljednik, već trči natrag svojoj kući, i dovedi mi šćer moju, a ženu tvoju, da je viđu još jednom prijed nego li umrem, i dovedi oca svoga i mater svoju i svu familju svoju, i prodaj sve imanje svoje; tvoj otac biće moj brat, a tvoja mati moja sestra, a ti ćeš biti moj sin i krune moje našljednik, i svi ćemo življeti u jednome dvoru." Potom zovne ženu svoju caricu i sve ministre i kaže im, što se zbilo sa šćeri njegovom. Onda se počnu svi radovati i veliko veselje činiti. Potom car mu da svoj veliki i prekrasni brod, a on svoj ostavi onđe, ali reče caru: "Svijetla kruno! ne će mene kod doma mog vjerovati, ako mi ne daš jednoga od svojijeh ministara." Car mu da ministra, baš onoga kom je šćer svoju obećao bio. I tako se oni otisnu i stanu ploviti. Kad doma dođe, otac mu se začudi, oklen tako ubrzo doma se vrati, i brod ljepši i viši dobavi. On mu kaže sve šta je i kako, i materi svojoj i ženi i onoj starici objavi radosni glas, i "evo" veli, "ako ne vjerujete, evo vam carskog ministra, koga je car sa mnom poslao da se bolje uvjerite." Kad žena njegova ugleda ministra, povikne od radosti svekru svome i svekrvi: "Jest istina, dragi oče, ovo je ministar oca moga, a moj nesuđeni zaručnik." Oni onda prodadu sve svoje imanje, i otisnu se ploviti. Ministar ovi gledao je svakojako mladog našljednika careva a vjerenice svoje muža da ubije, ne bi li se on s njome vjenčao, kako mu je od nje roditelja obećano bilo, da bi onda on našljednik carski ostao. Kad su već bili na neki dio puta, zovne on njega notnjo, kad su svi pospali, da iziđe na kuvijertu da se s njim nešto dogovori. On prave misli bez i kakvog straha iziđe gore, a ovi ga onda uhvati i preko broda u more baci. Brod je jedrio, i on se već nije mogao njega uhvatiti. Onda ministar otide opet spavati. Mladoga našljednika carskog iznese sreća na jednu seku podaleko od kraja, ali pod jednu pustinju, đe nikome tuda prolazak ne bijaše, da bi ga izbavio. Kad ujutru svane, vide oni u brodu da njega nema, pa počnu plakati i jaukati sudeći, da se notnjo sam nehotice utopio, i nikako se nijesu mogli utješiti i za najviše njegova žena, jer su se premnogo pazili. Kad dođu kod cara, jave mu nesreću, koja im se u putu dogodila. Tada nastane tuga i plač u carskom dvoru za mnogo, i nigda se utješiti nijesu mogli. Njegove roditelje car primi i kod sebe ih uzdrži kao što je obećao bio. Nesretni zet carev sjedeći na ploči morskoj življaše o travici, koja bješe pri ploči prirasla, vas bješe već pocrnio, aljine na njemu izagnjile, da se ne mogaše poznati i ni od kuda žive duše, koja bi ga izbavila, dok srećom njegovom poslije petnaest dana i petnaest noći eto ti jednog starca na štapu pokraj mora đe ribu lovi. On ga odmah stane vikati i moliti, da ga na suho prenese. Starac mu se obeća: "Hoću" reče "ali da mi platiš." ""Od kud ću ti platiti" odgovori mu on, "kad ni haljine na sebi nemam."" "Ništa za to" starac odgovori; "evo ja imam pri sebi kalamar i pero, ako umiješ pisati da mi se potpišeš, od svega svoga, što bi i gda imao, da ćeš mi polovicu dati." On na to pristane sa svim srcem. Starac onda zagazi i dođe do njega, on mu se potpiše, a starac njega na suho prenese. Onda on od kuće do kuće, od sela do sela, go, bos, crn i gladan, dade mu neko gaće a neko košulju, samo što tijelo pokrije. Nakom trideset dana donese ga sreća u carev grad i pred carev dvor, te sjedne sa štapom u ruci pokraj vrata od dvora, a prsten vjenčani s imenom njegovijem i njegove žene a careve šćere još mu je na ruci stajao. U veče sluge careve prime ga u dvor i dadu mu što je iza njih ostalo da jede. Sjutridan pođe i sjedne ukraj vrata od carske bašče; ali dođe baščovan te ga otole oćera govoreći mu, da će sad car tuda proći sa svojom familjom. On se otole makne i opet sjedne u jedan kraj od bašče, dok evo ti cara gdje šeta s njegovom materom, a otac njegov sa caricom, a žena njegova s krvnikom njegovim, ministrom. Onim se još nije hotio otkriti, već oni šetajući prođu pokraj njega i dadu mu nekoliko novaca; ali na onoj ruci kojom je novce prihvatao, prsten je stajao, žena ga njegova ugleda, i ne mogući ni pomisliti daje on nje muž, reče mu: "Nu, daj mi ruku, da viđu prsten taj kakav je." Ministar, koji je do nje stajao, malo se ka i prepane i reče joj: "Odmakni se" veli "kako bi s ovom odrpanicom govorila?" Ali ga ona ne ćedne ni slušati, već uzme prsten i pozna ime nje i nje muža. Kako se njoj tada učinilo, kako li se srce bilo okamenilo, kad prsten ovaj viđe; ali se opet ustrpi i premuči. Kad dođu u dvor, kaže ona ocu svom, kako je prsten nje pokojnog muža poznala u prosjaka onoga što u bašči sjeđaše, "nego pošlji" reče "neka ga zovnu, da ga ispitamo, od kud je prsten oni u ruke njegove došao." Car odmah pošlje sluge, te prosjaka dovedu. Onda ga car počne ispitivati, od kud je, i kako se zove, i kako je prsten taj u ruke njegove došao. On se više ne mogaše uzdržavati da im se ne otkrije, već počne im redom kazivati, kako ga je ministar oni kad su bili u putu, preko broda u more bacio, i kako ga je sreća na jednu ploču blizu kraja nanijela, na kojoj je petnaest dana i petnaest noći živio o travi, koja je pri ploči prirasla bila, i nakom ovoliko dana kako ga je starac jedan otlen izbavio, "i evo" reče "Bog i moja pravica donese me opet mojim roditeljima i mojoj ljubi." Oni kad ovo čuše, onijeme od radosti, a pošto se malo razabraše, skoči car i zovne oca njegova i mater i kaže im, što se dogodilo od sina njihovoga. Ko bi sad mogao iskazati radost ovu, koja ih obuze, kad su se poznali, kako li veselje u tome dvoru postade! Odmah mu donesoše svijetlo i novo ođelo, izmiše ga p obukoše. Za toliko dana trajala je radost i veselje ne samo u njihovom dvoru, već po cijelom gradu, pjevalo se i veselilo, i njega za mladog cara okruniše. Car odmah zapovjedi, te onoga ministra uhvate i da ga zetu na volju da mu sudi. On mu sve oprosti, ne dade ga ni ubiti ni objesiti, već samo oćera ga izvan njihovog carstva, da više pod vlast njihovu ne pripada. Novi car počne carovati, kad nakom malo dana njegova vladanja, evo ti mu onoga starca, koji ga je iz mora izbavio, nosi oni potpis što mu je potpisao, da će mu kad god bi što imao, od svega polovinu dati. Došavši starac u dvor, zamoli sluge da ga pred cara puste. Sluge uljezu k caru i kažu mu, da jedan starac želi k njemu uljesti. Car dopusti, i starac uljezavši pokloni mu se i poljubi mu ruku i metne mu kartu na koljeno. Car uzme i pročativši je reče mu: "Dobro, starče moj, sjedi, ja sam danas car, ali da sam i prosjak, ja ću riječ moju i potpis moj potvrditi; već pričekaj, da počnemo dijeliti. Car iznese knjigu i počnu prvo gradove dijeliti: "Ovaj" reče "meni, ovaj tebi" pišući sve na kartu, doklen sve podijele od najvišega grada do najmanje kućerice. Starac uzme svoju polovinu zapisanu svu u karti, i pokloni je opet caru govoreći: "Na, nijesam ja starac, čoek zemaljski; već sam ja anđeo Božij, kojino sam poslan bio od Boga, da tebe iz mora izbavim za tvoja dobra đela, koja si do sad pred Bogom učinio. Već caruj i uživaj, da ti bude dugovječno." Anđela nestane, a on ostane sretno vladajući.

Usud.

Bila dva brata zajedno u kući, pa jedan sve radio, a drugi jednako besposličio i gotovo jeo i pio. I Bog im da te steku u svačemu: u govedima, u konjma, u ovcama, u svinjama, u čelama i u svemu drugome. Onaj koji je radio jednom pomisli u sebi: "Što bih ja i za ovoga lenivca radio? Bolje da se odelim, pa da za sebe radim, a njemu što drago!" I tako jedan put reče svome bratu: "Brate, nije pravo, ja sve radim a ti ni u čemu ne pomažeš, nego samo gotovo jedeš i piješ. Ja sam naumio da se podelimo." Ovaj ga stane odvraćati: "Nemoj brate, ta dobro nam je obojici, ti imaš sve u rukama i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kakogod ti uradiš." Onaj drugi ostane pri svome, i tako se privoli i ovaj pa mu reče: "Kad je tako, da ti je prosto, eto deli sam kako znaš." Onda onaj podeli sve po redu pa svak svoje uzme preda se: neradin uzme za stoku govedara, za konje konjušara, za ovce ovčara, za koze kozara, za svinje svinjara, za čele kovandžiju, pa im reče: "Ostavljam sve svoje dobro na vama i na Bogu;" pak stane živeti kod kuće kao i pređe. A onaj drugi brat trudio se oko svoga dobra sam kao i pređe, čuvao i nadgledao, ali napretka nikakva nije video, nego sve propast, od dana na dan sve gore dokle tako ne osiromaši da već nije imao ni opanaka nego išao bos. Onda reče u sebi: "Idem k bratu svome da vidim kako je u njega." I tako idući naiđe na livadi na stado ovaca; kad tamo a kod ovaca nema čobana nego jedna prelepa devojka sedi pa prede zlatnu žicu. On nazvavši joj "Pomozi Bog," zapita je čije su joj ovce, a ona mu odgovori: "Čija sam ja onoga su i ovce." A on je zapita: "A čija si ti?" Ona mu odgovori: "Ja sam tvoga brata sreća." Onda se on ražljuti da joj reče: "A da gde je moja sreća?" Devojka mu odgovori: "Tvoja je sreća daleko od tebe." "A mogu li je naći?" zapita on, a ona mu odgovori: "Možeš, potraži je." Kad on to čuje i vidi da su ovce brata njegova dobre da ne mogu bolje biti, ne htedne dalje ni ići da gleda drugu stoku, nego odande upravo otide k bratu. Kad ga brat ugleda, ražali mu se i zaplače: "Kamo se od toliko vremena?" Pa videći ga gola i bosa, odmah mu da jedre opanke i novaca. Posle toga pošto su se nekoliko dana pročastili, digne se onaj brat da ide kući svojoj. Kako dođe kući, uzme torbu na rame i u nju hleba, i štap u ruke, pa pođe u svet da traži svoju sreću. Putujući tako dođe u jednu veliku šumu i idući kroz nju nađe jednu sedu matoru devojčuru pod jednim grmom gde spava, pa izmahne štapom te je opali po stražnjici, a ona se jedva digne i jedva otvori oči od krmelji, pa mu progovori: "Moli se Bogu što sam zaspala, a da sam budna bila, ne bi ti dobio ni tih opanaka." Onda joj on reče: "A ko si ti da ja ne bih dobio ni ovih opanaka?" A ona mu odgovori: "Ja sam tvoja sreća". Kad on to čuje stane se busati: "I ti li si moja sreća, Bog te ubio! Ko tebe meni dade?" A ona se odmah uteče: "Mene je Usud tebi dao." On je onda zapita: "A gde je taj Usud?" A ona mu odgovori: "Idi pa ga traži." I u taj je mah nestane. Onda čovek pođe da traži Usuda. Idući tako dođe do jednoga sela, i vidi u selu veliku gazdinsku kuću i u njoj veliku vatru, pa pomisli u sebi: "Ovde valja da je kako veselje ili slava," pa pođe unutra; kad on unutra, a to na vatri veliki kazan, kuva se u njemu večera, a pored vatre sedi domaćin. Čovek onaj ušavši u kuću, nazove domaćinu: "Dobar veče!" A domaćin mu prihvati: "Bog ti dobro dao!" pa mu reče da sedne do njega, pa ga stave pitati otkuda je i kuda ide, a on mu sve pripovedi kako je bio gazda, i kako je osiromašio, pa kako sad ide Usudu da ga pita za što je siromah. Po tom zapita domaćina za što on toliko silno jelo gotovi, a domaćin mu reče: "E moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje družine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo ćeš videti kad stanemo večerati šta će raditi." A kad sednu večerati, sve je grabilo jedno od drugoga, i onaj veliki kazan s jelom za tili čas prođe. Posle večere dođe reduša te pokupi sve kosti na jedru gomilu pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok u jedan put iziđu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveta i počnu sisati one kosti. Onda on upita domaćina: "Šta ti je ono za pećkom, brate?" A on mu odgovori: "Ono je, brate, moj otac i mati, kao da su se okovali na ovome svetu, ne hteše crći jedan put ovoga sveta." Sutradan na pohodu reče mu domaćin: "Brate, opomeni se i mene, ako gde nađeš Usuda, i zapitaj ga kakva je ovo nesreća, te ne mogu svoje družine nikako da zasitim, i za što mi otac i mati nikako ne umiru." On se obeća da će ga pitati pa se oprosti s njime i pođe dalje da traži Usuda. Idući tako posle dugoga vremena jedno veče dođe u drugo selo, pa se zamoli u jednoj kući da ga prime na konak. Oni ga prime i upitaju ga kuda ide, a on im kaže sve po redu što je i kako je. Onda mu oni počnu govoriti: "Za Boga, brate, kad tamo ideš, pitaj i za nas za što nam se goveda ne dadu nego sve natraške idu." On im se obreče da će pitati Usuda, pak sutradan pođe dalje. Idući tako dođe na jednu vodu, pa počne vikati: "O vodo! o vodo! prenesi me!" A voda ga upita: "Kuda ideš?" A on joj kaže kuda ide. Onda ga voda prenese, pa mu reče: "Molim te, brate, pitaj Usuda za što ja nemam roda u sebi." On obeća vodi da će pitati, pa onda pođe dalje. Idući tako za dugo, najposle dođe u jednu šumu, i onde nađe jednoga pustinika, pa ga upita ne bi li mu mogao kazati što za Usuda. Pustinik mu odgovori: "Idi ovud preko planine pa ćeš doći baš pred njegov dvor, ali kad iziđeš pred Usuda, ništa ne govori, nego štogod on radi ono radi i ti, dokle te god on sam ne zapita." Čovek zahvali pustiniku da pođe preko planine. Kad dođe u Usudove dvore, ima šta i videti: u dvoru kao da je carevina, tu su sluge i sluškinje, sve se užurbalo, a Usud sedi sam za gotovom sofrom pa večera. Kad čovek to vidi, sedne i on za sofru pa stane večerati. Posle večere legne Usud spavati, legne i on. Kad bude oko ponoći, stane strašno tutnjiti i iz tutnjave začuje se glas: "O Usude! o Usude! rodilo se danas toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš." Onda Usud ustane, pa otvori sanduk s novcima, i stane bacati po sobi sve same dukate, govoreći: "Kako meni danas, tako njima do veka." Kad ujutru dan osvane, ali nema onih dvorova velikih, već mesto njih srednja kuća; ali i u njoj opet ima svega dosta. Kad bude pred veče, sedne Usud za večeru, sedne i on s njim, a niko ne govori ni reči. Posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave začuje se glas: "O Usude! o Usude! rodilo se danas toliko i toliko duša, nego daj im šta ćeš." Onda Usud ustane, i otvori sanduk s novcima, ali nema dukata, nego srebrni novci i gdekoji dukat. Usud stane prosipati novce po sobi govoreći: "Kako meni danas, tako njima do veka." Kad ujutru dan osvane, ali nema ni one kuće, nego mesto nje stoji manja, i tako je Usud svaku noć radio, a kuća mu se svako jutro smanjivala, dok najposle od nje postane mala kolibica, te Usud uzme motiku i stane kopati, onda i onaj čovek uzme motiku te stane kopati, i tako su kopali vas dan. Kad bude u veče, uzme Usud komad hleba, pa odlomi od njega polovinu te da i njemu. Tako večeraju, i posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, opet počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave začuje se glas: "O Usude! o Usude! danas se rodilo toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš." Onda Usud ustane i otvori sanduk, pa stane prosipati sve same džidže i gde koji marjaš nadničarski vičući: "Kako meni danas, tako njima do veka." Kad ujutru svane, a koleba se pretvori u velike dvore kao što su bili prvi dan. Onda ga Usud zapita: "Šta si došao?" On mu kaže sve po redu svoju nevolju i da je došao da ga pita za što mu je dao zlu sreću. Onda mu Usud reče: "Ti si video kako sam prvu noć dukate prosipao, i šta je posle bilo. Kako je meni bilo onu noć kad se ko rodio, onome će onako biti do veka. Ti si se rodio sirotinjske noći, ti ćeš biti siromah do veka A tvoj se brat rodio sretne noći, on će biti sretan do veka. Nego kad si se zakanio i toliko si se trudio, kazaću ti kako ćeš se pomoći. Ima u tvoga brata kći Milica; ona je srećna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa štogod stečeš sve kaži da je njezino." Onda on zahvali Usudu, pa mu opet reče: "U tome i u tome selu ima jedan bogat seljak i svega ima dosta, samo je nesretan u tome što mu se čeljad nikad ne mogu da nasite: izjedu na jedan obrok pun kazan jela, pa im je i to još malo. A otac i mati onoga seljaka kao da su se okovali na ovome svetu, ostareli i pocrneli i osušili se kao aveti, a ne mogu da umru. On me je molio, Usude, kad sam kod njega bio na konaku, da te pitam šta bi to bilo." Onda mu Usud odgovori: "To je sve za to što ne poštuje oca i matere; njima baci iza pećke da jedu, a da ih metne u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da da, oni ne bi ni polak onoga jeli, i duše bi se one oprostile." Po tom on opet zapita Usuda: "U tome i u tome selu kad sam noćio u jednoj kući, tužio mi se domaćin kako mu se goveda ne dadu nego sve natraške idu; pa me molio da te pitam šta bi to bilo." A Usud mu odgovori: "To je za to što on o krsnom imenu najgore zakolje, a da zakolje što najbolje ima, sve bi se štrkljala goveda." Onda ga on zapita i za vodu: "Šta bi to bilo da ona voda nema roda?" A Usud mu odgovori: "Za to nema što nije čoveka nikad udavila; ali ne šali se, ne kazuj joj dok te ne prenese, jer ako joj kažeš, odmah će te udaviti." Onda on zahvali Usudu, pa pođe kući. Kad dođe na onu vodu, voda ga zapita: "Šta je kod Usuda?" A on joj odgovori: "Prenesi me, pak ću ti onda kazati." Po što ga voda prenese, on potrči, pa kad odmakne podaleko, a on se osvrne pa poviče: "O vodo! o vodo! nisi nikad čoveka udavila, za to roda nemaš." Kad voda to čuje, a ona se razlije preko obale, pa za njim, a on beži, te jedva uteče. Kad dođe u ono selo k onome čoveku što mu se goveda nisu dala, on ga jedva dočeka: "Šta je, brate, za Boga! Jesi li pitao Usuda?" On mu odgovori: "Jesam, i Usud kaže: kad slaviš krsno ime, a ti zakolješ najgore, a da zakolješ što najbolje imaš, sve bi ti se štrkljala goveda." Kad on to čuje, reče mu: "Ostani, brate, u nas, eto do našega krsnog imena nema tri dana; pa ako bude istina, da ti dam jabuku." On ostane onde do krsnoga imena. Kad dođe krsno ime, domaćin ubije najboljega junca, i od onoga časa marva se stane štrkljati. Posle toga domaćin mu pokloni petoro goveda, a on mu zahvali i pođe dalje. Kad dođe u ono selo k onome domaćinu što je imao nesitu čeljad, domaćin ga jedva dočeka: "Kako je, brate, za Boga! šta veli Usud?" A on mu odgovori: "Usud veli: oca i matere ne poštuješ, nego im bacaš za pećku da jedu; a da ih metneš u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da dati, ne bi ti čeljad ni pola toliko jela, a otac i mati bi ti se upokojili." Kad domaćin to čuje, kaže ženi, a ona odmah umije i očešlja svekra i svekrvu, pa ih lepo preobuče, a kad dođe veče, domaćin ih posadi u začelje i prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima daš. Od toga časa ne mogoše čeljad ni polak jesti koliko su donde jela, a sutradan i otac i mati prestave se. Onda mu domaćin da dva junca, a on mu zahvali pa pođe kući. Kad dođe u svoj zavičaj, stanu ga sretati poznanici i pitati: "Čija su ti to goveda?" A on svakome odgovaraše: "Braćo, Milice moje sinovice." Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti: "Daj mi, brate, Milicu da je moja. Vidiš da nemam nikoga." A brat mu odgovori: "Dobro, brate, evo ti Milice." On uzme Milicu pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da je Miličino. Jedan put iziđe na njivu da obiđe žito, a žito lepo, ne može lepše biti. Na to udari onuda jedan putnik pa ga zapita: "Čije je to žito?" a on se prevari pa reče: "Moje." U koji mah on to reče, žito se upali i stane goreti, a on kad to vidi, potrči za čovekom: "Stani, brate, nije moje, nego je Milice moje sinovice". I tako se žito odmah ugasi, i on s Milicom ostane srećan.